HomeНасловнаCalendarFAQ/УпутствоТражиЛиста члановаКорисничке групеРегиструј сеПриступи

Share | 
 

 Историја града

Go down 
Иди на страну : 1, 2  Next
АуторПорука
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Историја града   Fri 7 Dec - 17:23:38

ПОРЕКЛО ИМЕНА
Филолошко тумачење настанка имена Ваљево доводи нас до старог словенског личног имена Ваљ, тако да је ВАЉЕВО као присвојни придев означавао власништво феудалног поседа. Ову претпоставку потврђује и прича по којој је Ваљ био власник друмске крчме око које се потом развило насеље, данашње Ваљево. Постоји и хипотеза по којој је реч Ваљево настала од старог латинског израза VALLIS - долина.

Поред филолошког тумачења постоје и различите легенде. Најпознатија је она по којој је Ваљево име добило по ВАЉАРИЦАМА за израду сукна које су некада у великом броју постојале дуж Колубаре. По другом предању, будући становници града су се СВАЉАЛИ у котлину са оближњих брда и основали град, а постоји и мишљење да је Ваљево добило име по ВАЉАНОЈ, плодној земљи.

НАЈСТАРИЈИ ТРАГОВИ НАСЕЉА
Најстарији трагови боравка људи на овом подручју потичу из палеолита и откривени су у неколико пећина у ваљевском крају. У првим вековима нове ере простор данашњег Ваљева био је у саставу Римске империје, по њеном распаду у оквирима Византијског царства, а потом у оквирима средњовековне српске државе. Најстарији остаци на тлу градског насеља потичу из преласка 13. у 14. век, у време краљева Драгутина и Милутина, када је на територији данашњег градског језгра постојао манастир. Од сачуваних писаних докумената у којима се спомиње Ваљево најстарији је откривен у Дубровачком архиву и датира из 1393. године. Ваљево је и настало као средњовековни трг на раскрсници путева које су походили чувени дубровачки трговци, оснивајући ту своје филијале преко којих су откупљивали сировине које су транспортовали ка западу, а продајући луксузну робу са обала Медитерана.

Стећак
Успон Ваљева као трговинског центра и насеља заустављен је 1459. године када је средњовековну Србију освојила Отоманска империја. Од средњовековног трга, Ваљево у 16. веку насељавањем муслимана постаје оријентална касаба. Иако је у периодима аустријско-турских ратова повремено прелазило у границе Хабзбуршке монархије или бивало погранично место, Ваљево је све до почетка 19. века углавном било део Отоманског царства. Војни планови из 18. века показују да се Ваљево већ тада простирало на обе обале Колубаре, на месту где је и данашње градско језгро. У путописима из тог периода описују га Луј Жедеон (1624. године), Евлија Челебија (1660), Јоаким Вујић (1826), Феликс Каниц (1860. и 1888) и други.

БУРНА ИСТОРИЈА
Ваљевски крај је био незаобилазан у покретима за национално ослобођење и светским ратовима, што је свакако успоравало развој вароши.

У познатом историјском догађају ''Сеча кнезова'', који је у песми ''Почетак буне на дахије'' опевао слепи гуслар Филип Вишњић, међу више десетина виђених Срба које су Турци погубили како би спречили народни устанак били су и кнезови Алекса Ненадовић из Бранковине и Илија Бирчанин из Подгорине. Били су заточени у подруму Муселимовог конака одакле су изведени на погубљење у зору 4. фебруара 1804. године. Ликвидиран је тада и архимандрит Хаџи Рувим из Бабине Луке, игуман манастира Боговађа и познати иконописац и резбар тога времена. Међутим, одмазда је убрзала устанак па је тако Ваљево било прво веће ослобођено место у Првом српском устанку против Отоманског царства, 20. марта 1804. године. Тај дан симболизује тежњу Ваљеваца за слободом и сматра се почетком развоја вароши европске архитектуре и духа, тако да се обележава као Празник Града. После добијања аутономије у Дугом српском устанку 1815. године, српско становништво је постепепено насељавало варош јер је вековима живело углавном по селима бавећи се пољопривредом.

Док су припремали Први српски устанак, Срби су тражили помоћ и подршку Аустријског царства. Слика приказује тренутак када свештеници Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера пишу писмо у име кнеза Алексе Ненадовића аустријском војном команданту Митезеру. Кнез Алекса Ненадовић је на десној страни, огрнут браон плаштом и гледа према Хаџи-Рувиму.

У близини Ваљева у Првом светском рату, 1914. године, одиграла се Колубарска битка у којој је српска војска жестоко поразила бројније и боље опремљене аустроугарске трупе. Сматра се највећом победом у историји српске војске, а Колубарском битком је командовао генерал Живојин Мишић, родом из Струганика код Мионице, после чега је добио чин војводе. Тада је Ваљево било седиште српске владе и Врховне команде. После велике битке цео град је претворен у ратну болницу што је у слици ''Ваљевска болница'' овековечила сликарка Надежда Петровић, умрла од тифуса у Ваљеву 1915. негујући рањенике. Огромну помоћ пружили су тада лекари и сестре страних мисија.

Споменик војводи Живојину Мишићу

И Други светски рат оставио је дубок траг на ваљевски крај. Први сусрет са партизанима вођа Комунистичке партије Југославије Јосип Броз Тито имао је септембра 1941. у селу Робаје надомак Ваљева. Истовремено, на оближњој Равној Гори генерал војске Краљевине Југославије Драгољуб Михајловић формирао је четнички покрет лојалан монархији.

Ваљево је више пута бомбардовано у нападима НАТО авијације 1999. године, при чему је разрушена војна индустрија ''Крушик'', али и више стамбених објеката.

УРБАНИСТИЧКИ РАЗВОЈ
Почетак модерног урбанистичког развоја Ваљева везује се за 1855. годину, када је израђен план ортогоналне изградње вароши, у коме се улице секу под правим углом. Овај план представљао је је важан импулс за убрзану модернизацију и европеизацију дојучерашње оријенталне вароши. Ваљево доживљава брз развој и број становника се вишеструко повећава. У искључиво занатском насељу ничу и први индустријски погони, отварају апотеке, штампарије, читаонице, стиже железничка пруга, електрична енергија, покреће Гимназија, играју прве позоришне представе... Највећи урбанистички процват и грађански успон Ваљево је доживело крајем 19. и почетком 20. века када су изграђене зграда Ваљевске гимназије, Општинског и Окружног суда, Ваљевске штедионице, хотела ''Гранд'' и ''Секулић''...


ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ
Од шездесетих година прошлог века Ваљево је доживело индустријску експанзију отварањем више великих привредних објеката и развојем наменске индустрије ''Крушик'' из предратног ''Вистада'', металопрераде, прехрамбене индустрије, штампарства, кожарства, дрвопрераде, пољопривредног задругарства... Најзначајнија друштвена предузећа била су: Крушик, Србијанка, Градац, Елинд, Стефил, Ваљевска пивара, Штампарија ''Милић Ракић'' и друга.

Ваљевска пивара
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:23:54














болница


центар за културу


централ 1963






израда канализације


Карађорђева


Карађорђева


играње са кликерима


КК Металац
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:24:17



Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:24:28













Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:24:41














суд





Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:24:56















Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:25:14

Dragiša Medenica je rodjen 1932.godine u Kolašinu.Fotografijom počinje da se bavi kao stalnim zanimanjem, daleke 1946.godine.
U Valjevo se doseljava sa porodicom 1961.godine. Najpre radi u Kulturno-propagandnom centru sreza. U list “ Napred ” dolazi 1963.godine, gde provodi pune 33 godine radeći kao fotoreporter. Uz to, osam godina je radio kaof ilmski snimatelj za dopisništvo TV Beograd, za područje Podrinjsko-Kolubarskog regiona.
Zvanje Majstora fotografskog zanata i zvanje Majstora umetničke fotografije dobija od Foto Saveza Jugoslavije.
Dugogodišnje bavljenje novinskom fotografijom rezultiralo je objavljivanje njegovih fotografija u mnogim listovima, časopisima, knjigama, katalozima i ostalim publikacijama.
Velika ljubav Dragiše Medenice je umetnička fotografija (od ideje do realizacije).Učestvovao je na više od 495 žiriranih izložbi umetničke i novinske fotografije. Dobitnik je više od 128 nagrada i priznanja na medjunarodnim, saveznim, republičkim i klubskih izložbi umetničkefotografije.
Do sada je imao 46 samostalnih izložbi umetničke fotografije. Od toga,osam tematskih izložbi “Kroz Američki zapad”, uz pokroviteljstvo Američke ambasade iz Beograda. Izložbe su održane u Valjevu, Beogradu, Subotici, Nišu, Ubu, Novom Sadu, Zrenjaninu i Baru. Imao je i četiri izložbe o pčelarstvu Zapadne Srbije.

Izdao je foto monografiju “Desanka Maksimović u zavičaju” 2005.god.

Dobitnik je Ordena rada sa srebrnim vencem.

Dobitnik je više društvenih, privrednih, kulturnih i sportskih prizanja.

Član je Foto Saveza Jugoslavije i Foto Saveza Srbije.

Dugogodišnji je član Udruženja novinaraSrbije.

Pored mnogobrojnih nagrada i priznanja, posebno je priznanje u 2006.godini, gde je dobio na Medjunarodnom bijenalu fotografije u Španiji-Barseloni. Fotografija “Šumadijski čaj” i “Nevreme 1” su nagradjene najvećim ocenama. Fotografija “Šumadijski čaj” je zadržana u najvećem svetskom muzeju fotografije koji se nalazi u gradu Serdanioli. Fotografija “Šumadijski čaj” je dobila Srebrnu medalju u Hong Hongu.
























Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:25:32

Још његових слика Arrow





































Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:25:55

Историја Ваљева заузима посебно место у историји српског народа. Ваљево и Ваљевци су често имали истакнуту, а неретко и водећу улогу у покретима за национално ослобођење. Међутим, поред војсковођа и народних вођа, ваљевски крај је изнедрио и не мали број значајних књижевника, уметника и научника. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарије градска насеља Србије.

Од праисторије до средњег века
Плодна и брдима заштићена долина уз реку од давнина је пружала добре услове за живот, на шта указују на тлу града трагови људских заједница још из времена млађег каменог доба, пронађени у Петничкој пећини. Од краја 1. века п. н. е, ваљевска котлина се, заједно с другим територијама данашње Србије, налазила у саставу Римског царства, да би, послије његове поделе крајем 4. века, ушла у оквире Источног римског царства. Током сеобе народа на ову византијску територију трајно се насељавају Словени и оснивају више мањих државица, склавинија, које су биле час аутономне, час у саставу различитих већих држава које на Балкану настају и нестају: Бугарска, Самуилово царство, Угарска, да би у 11. веку опет потпале под утицај Византије. Од самих почетака независне државе Стефана Немање, у њен састав је улазила и шира околина данашњег града Ваљева. Из тих времена на територији самога града до данашњих дана су преостали трагови једног манастира који је датиран на крај 13. и почетак 14. века.

14. и 15. век
Током целог раног средњег века у ваљевској котлини су постојала насеља, али с обзиром да су су обављана само сондажна археолошка истраживања, и то на веома малим површинама нема поузданих података о њиховим особинама и простору који су заузимала у односу на данашње градско језгро као и о континуитету постојања и о евентуалним старим именима. Ваљево се први пут помиње у писаним записима у две ћириличне књиге из Дубровачког архива, које датирају из 1393. године, а објављене су под насловом "Старе српске повеље и писма" (Први том 1929. а други 1934. године).
У време првог познатог помена имена Ваљево, 1393. године, ово насеље је било већ увелико активан трговински центар средњовековне Србије у који су долазили трговци из Дубровника и ту оснивали своје филијале, да би преко њих откупљивали различите сировине које су превозили даље ка западу, док су ту продавали различиту отмену робу набављану дуж обала Медитерана. Успон Ваљева, као и успон аутономне Србије, заустављен је 1459. године када је средњовековна српска држава освојена од стране Турске империје.

Под турском влашћу
Муселимов конак
Са променом феудалног господара живот у ваљевској котлини није у потпуности замро. Истина, уместо трговачких каравана кроз Ваљево су сада пролазиле турске војне јединице на свом походу ка Угарској, чије су се границе у то време налазиле само неколико десетина километара северно од Ваљева. Ипак, иако део једне муслиманске државе у првим деценијама турске власти, Ваљево је остало претежно хришћанско насеље. Разлог за је то да је, због близине непријатељске Угарске, хришћанско становништво пограничних области имало извесне привилегије, како не би бежало преко границе и пружало активну војну помоћ непријатељу. Међутим, већ од друге четвртине 16. века стање почиње да се мења. После велике турске победе над Угарима, 1526. године код Мохача, муслиманска империја креће у даљи поход у Европу, померајући своје границе на север, исток и запад. Тиме Србија, а са њом и Ваљево, постаје територија дубоко у унутрашњости царства. Самим тим турска империја више није имала разлога да и даље чува оне привилегије које је локално становништво до тада уживало. Са њиховим укидањем почиње поступак исламизације. Локално становништво, или прелази у ислам, или бежи даље на север. Они који нису то учинили падају у потчињен положај.
На место одсељеног локалног становништва досељавају се муслимани из удаљенијих крајева. Истовремено, са померањем границе у Ваљеву су створени сви услови за поновни процват трговине, а тиме и за даљи развој вароши. Сликовиту представу убрзаног развоја и исламизације која га прати пружају турски пописи из 16. века. На самом почетку тог процеса, 1528. године у Ваљеву има укупно око 600 становника, од чега је две трећине хришћана. Само три деценије касније, 1560. године, број становника се повећао за три и по пута (око 2.060), али у ствари, повећао се само број муслимана, док је број хришћана смањен, тако да је сада њихов однос 6 према 1 у корист муслимана (1528. године је у Ваљеву било 71 хришћанска и 27 муслиманских кућа, а тада је број хришћанских кућа спао на 51, док се број муслиманских попео на 293). Овај процес исламизације је настављен и у следећем веку, тако да некадашњи хришћански трг постаје права оријентална касаба. Такву слику о њему је почетком 17. века оставио и познати француски дипломата и путописац Луј Жедеон, написавши да је Ваљево: „многољудно и пространо место, пријатно по великом броју вртова“. Сличну представу оријенталне насеобине је 1660. године оставио и чувени турски путописац Евлија Челебија помињући постојање десетак џамија, једног турског купатила и већег броја кућа окружених вртовима и баштама. У то време Ваљево се за два и по пута повећало у односу на стање пре сто година. Тада је у њему било има 870 кућа са око 5.200 становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини, да заузима обе обале реке Колубаре која га дели на два дела. На једној обали је такозвана чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док се са друге стране реке налази стамбени део. Ваљево се тада налазило на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе обале реке. Претпоставља се да је пре Челебијине посете, када је у вароши било мање домаћинстава, целокупан његов садржај био смештен само на једној обали реке.

17. и 18. век
План града Ваљева из 30-их година 18. века
Као што је померање границе даље од Ваљева изазвало његов брз развој, тако ће и поновно приближавање границе, узроковано слабљењем Османског царства и јачањем Хабзбуршке монархије, изазвати опадање. Са Великим Бечким ратом (1683-1699) Османско царство је изгубила велики део својих дотадашњих територија и њена граница према Хабзбуршком царству се опет усталила на само неколико десетина километара северно од Ваљева. Тиме су створени услови да у свим следећим ратовима Ваљево и његова околина постану поприште зараћених страна. Чак, после рата, који се завршио 1719. године, Ваљево се привремено нашло унутар нових граница Аустријске царевине и поново је постало хришћанско насеље, али доста мања, са мање од 200 домаћинстава.


Пошто је већинско турско становништво сада напустило Ваљево требало га је из почетка насељавати. У испражњено место је стигло ново становништво. То су пре свега били Срби, како цивили, тако и војници, граничари, јер је Ваљево било погранично место са Османским царством, будући да се дуж планинских врхова, само пар сати хода од самог града протезала нова гранична линија између две непријатељске државе. То је свакако утицало да нови развој буде знатно спорији. Ипак, поред Срба у варош се населио и извесни број немачких породица. Војни планови сачувани из тих времена недвосмислено показују да се тадашње Ваљево простирало на обе обале Колубаре, на истом месту на ком се налази и данашње градско језго.
Међутим, времена за дужи неометан развој није било довољно, пошто је већ почетком друге половине четврте деценије 18. века почео нови рат између Аустроугарске и Османског царства и на основу мира потписаног 1739. године Ваљево се поново нашло у оквирима Турске империје. Варош је опет била испражњена и почињао је њен нови развој, поново као исламске касабе. На почетку тога развоја, 1741. године, забележено је да у Ваљеву има 80 муслиманских и 11 хришћанских домаћинстава, са укупно око 550 становника. Већ четири деценије касније, 1784. године, Ваљево се повећало скоро пет пута, јер у њему тада има 400 муслиманских и 50 хришћанских кућа (око 2.300 становника). Планови и описи града настали крајем тог века приказују насеље смештено на месту језгра данашњег града, на обе обале Колубаре, с тим што је, као и данас, већи део насеља био са леве стране реке. Међутим, промене које ускоро следе довешће до нових драстичних, овај пут трајних, промена. Управо у то време настала је данас најстарија сачувана зграда у Ваљеву, Муселимов конак.

план града Ваљева из 30-тих година 18 века


Ваљевска тврђава у 18 веку

У модерној српској држави
Са почетком 19. века почео је и историјски процес убрзане трансформације већег дела територије Србије. Почела је Српска револуција са Првим устанком као почетном оружаном фазом. Већ 1804. године локално српско становништво је подигло побуну против турских господара и успело да ослободи велики део Србије. На тој ослобођеној територији је основана посебна устаничка држава. Ваљево је било једно од првих насеља градског типа које је ослобођено. Тада, после скоро три и по века, оно поново постаје српски град у независној српској држави, али сталне борбе за очување независности и слабо развијена трговачко занатска пракса међу српским становништвом онемогућили су бржи развој овога града.
Српско становништво је вековима живело углавном по селима бавећи се скоро искључиво пољопривредом, препуштајући Турцима оне привредне делатности заступљене по градовима, те није имало потребе да у већем броју насељава ослобођену варош. Зато је 1808. године забележено да у Ваљеву има само 200 кућа са око 1.000 становника. Ипак, темељи данашњег хришћанског насеља су баш тада постављени. Крајем 1813. године турска офанзива је успела да покори независну државу створену у Првом српском устанку и на кратко, муслимани су опет загосподарили Србијом и Ваљевом, али 1815. године је почео Други српски устанак. После само неколико месеци борби устанак је завршен преговорима кроз које је Србија добила ограничену аутономију која ће у наредним деценијама, корак по корак, бити проширивана до потпуне независности. Иако, званично, и даље у оквирима турске империје, она хришћанска варош, створена током Првог српског устанка, и даље постоји. Истина у Ваљеву је и даље било Турака, али њихов број је бивао све мањи. Тако је забележено да 1826. године у самом Ваљеву има око 150 хришћанских и једва 30 муслиманских кућа. Већина муслимана је напустила своја имања и преселила се у друге градове који су имали тврђаве, будући да су се ту осећали безбеднији. Али ни оно малобројно муслиманско становништво није дуго остало.

Почетком тридесетих година, кнез Милош Обреновић је са турским државним органима постигао договор о повећању аутономије. На основу њега сви они Турци који су напустили своју имовину по Ваљеву и другим сличним местима за њу су добили правичне накнаде, док Турци који су у тим местима остали и даље да живе, обавезали су се да своју имовину продају и да се настане, или само у градовима са тврђавама, или ван Србије. Тако и Ваљево поново постаје искључиво хришћанско место. Међутим од 1815. до 1830. године одлив турског становништва из града је био далеко већи него прилив новога хришћанског становништва. Малобројни хришћани који су долазили били су углавном занатлије и трговци и стога су се насељавали само у оном делу града где је била чаршија, као својеврсна привредна четврт, значи, на десној обали Колубаре. Тако су, управо у то време, на месту где се и раније налазила ваљевска чаршија, постављени темељи данашњег Тешњара, старог, сада реконструисаног и ревитализованог трговачког и занатског дела некадашњег Ваљева. Истовремено, супротна, лева обала ове реке, на којој се раније неалазио већи, стамбени део насеља, постаје пуста. Већ 1832. године кнез Милош Обреновић наредио да се са те стране подигне нова ваљевска црква. Кнез је знао да је црква центар градског живота у Србији и да ће убрзо око ње почети и са те стране да ничу и нове куће. Али, да тај развој новог дела Ваљева не би био стихијски кнез Милош је већ следеће 1833. године, док црква још није ни почела да се гради, послао у Ваљево инжињера који је на пустој ледини трасирао будуће улице дуж којих варош треба да се шири. Наравно, све то је дало велики подстрек даљем развоју насеља. На почетку тога процеса, 1839. године варош коју су Турци напустили, а нови становници нису дошли на њихово место, имала је 873 становника, али, само две деценије касније, пошто је ширење насеља на другу обалу узело маха, 1862. у Ваљеву је регистровано два и по пута више људи, 2.150. Овакво повећање становништва је превазишло могућности које су у попуњавању простора нудиле оне 1833. године трасиране улице. Године 1855. је израђен нови план развоја модерног, ортогоналног Ваљева у коме се улице секу под правим углом. Он је рађен са перспективама дугорочног развоја града и зато оне улице које су тада предвиђене и данас постоје представљајући најуже градско језгро данашњег Ваљева.
Израда овог плана дугорочног развоја града представљала је важан импулс за убрзану модернизацију и европеизацију дојучерашње оријенталне вароши. Ваљево доживљава брз развој и број становника се вишеструко повећава. Поред повећања броја становника напредак у другој половини 19. века је видљив и на другим плановима. У доскора искључиво занатском насељу се отварају и први индустријски погони, стиже железничка пруга, електрична енергија, отвара се Гимназија, приказују се прве позоришне представе.

20. век
20. век је век даљег убрзаног развоја насеља, када Ваљево постаје важан индустријски, али и културни центар. Током Првог светског рата у непосредној околини Ваљева је вођена Колубарска битка, а сам град се претворио у огромну болницу у којој су лежали рањеници као и оболели од велике епидемије тифуса. Огромна разарања град је доживео и у Другом светском рату, али и на самом крају 20. века, када је у више наврата био бомбардован током НАТО агресије на Србију.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:26:17

Ево прича о једној историјској личности из нашег града, о којој се мало зна

„Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“
Петар II Петровић Његош

Од када је донет „закон о изједначавању права бораца НОР-а“ 21. децембра 2004. када су и у буквалном смислу изједначене жртве са својим џелатима, до дана данашњег те жртве нису оствариле ни једно једино право по том закону. Велика већина изједначених припадника ЈВуО и Равногорског покрета, који нису имали среће да их живота лише окупационе власти, већ су њихове убице били они који су се овде борили само за власт и револуцију, нису имали право чак ни на гроб. Овај закон, иако донет пре 7 година, не даје право припадницима ЈВуО и Равногорског покрета право на парастос, а држава ни на који начин не обелажава дане њихове кончине и мучеништва. Јасно је да се гробови скривани шест и седам деценија не могу лако пронаћи, али имена и датуми, који су опстали у народном сећању, не би смела да се и одатле потискују. Велики број припадника Чича Дражине војске је скривен под земљом, али је и даље светионик Српства, као његова небеска војска. Њихово бесмртно дело учинило их је Светим ратницима. Међу тим ратницима много је оних који су своје мучеништво доживели у сукобу са окупационим снагама и њиховим слугерањама који се представљали за Србе. Они су, за разлику од својих сабораца, жртава нових комунистичких победника, често сахрањивани на гробљима уз опело и почасти. Те гробове, сем породица и ретких појединаца нити ко од јавних делатника ове државе обилази, нити се о њима брину државне иснституције, па чак и гробља од породица наплаћују некнаду за коришћење гробног места онима који су ту доспели, борећи се и гинући за ту исту државу.

Један од таквих гробова се налази на Ваљевском новом гробљу, где 70 година почива један од највећих јунака Равногорског покрета, мајор Вучко Игњатовић.

Поводом 70 година од смрти мајора Вучка Игњатовића није најављен ни једна државна церемонија, а од силних републичких асоција, разних покрета, удружења и организација, 26. јуна се на Новом гробљу у Ваљеву неће појавити нико. Једино молитвено сећање на мајора Игњатовића најавијо је његов сада већ остарели син Вучко у београдском храму Светог Архангела Гаврила. Године и здравствено стање мајоров сина га спречавају да се парастос одржи на гробу мајора Вучка Игњатовића. За остале предходно споменуте организације није познат разлог не доласка на Ваљевско гробље на дан јуначке погибије једног од највернијих официра ђенерала Драже.

Ко је тај официр, који је пре 70 година убијен по наређењу шефа Гестапоа за Србију, генерала Мајснера? Ко је човек који гине у својој 33. години живота, остављајући за собом још некрштеног сина од 16 дана, не стигавши да присуствује његовом крштењу и кћер од 3 године? Ко је био командант иза кога стоји оваква карактеристика: Вучко Игњатовић, син ваљевске нахије, достојан потомак Ненадовића. Високог стаса, правилне телесне грађе, ватреног ока, у шумадијском руху, са опанцима на хитрим ногама. Велики беседник, који искреном живом речју заноси слушатеље. Првоборац у најстрашнијем и најљућем окршају, који не зна за ров и заклон. Бије и стреља из стојећег става. Пред својим борцима предњачи у отвореној ватри. Строг, а правичан. Најузвишеније личне храбрости!

У ваљевској грађанској породици, 16. априла 1909. као друго дете Стојана и Драге, рођен је Вучко Игњатовић. Стојан је био учесник оба балканска и I светског рата, из ког се вратио одликован Карађорђевом звездом. Бавио се производњом грађевинског материјала и кровне грађе. Са женом Драгом, рођеном Ненадовић, из породице кнеза Алексе и проте Матије из Бранковине, Стојан је поред Вучка имао и две кћери: Даринку ( 1906) и Дикосаву ( 1916 ) и сина Светозара ( 1913 ), који је као жандармеријски официр убијен уочи рата 1940. у Огулину. Основну школу и нижу гимназију Вучко завршава у родном Ваљеву, док нижу и вишу Војну академију учи у Београду. Од детињства учи и говори француски и руски језик. Као артиљеријски потпоручник по свршеној Академији, први посао добија у родном Ваљеву.

1937. се жени чувеном ваљевском лепотицом Радмилом, кћерком ваљевског трговца Радивоја Лукића, који као и Вучков отац Стојан, после учешћа у сва три рата, на грудима у Ваљево доноси Карађорђеву звезду. Следећу прекоманду, тада већ капетан Вучко Игњатовић, добија 1939. када му се рађа кћерка Вера. Одлази у Сарајево, где га затиче и почетак II светског рата. После распада Југословенске државе и војске и проглашења НДХ, Вучко, попут многих српских официра не признаје капитулицију, избегава немачко заробљавање и са неколицином земљака креће пут родног Ваљева. Добро познавајући терен, убрзо стижу у Србију, а пред Ваљевом наилазе на немачку заседу, где капетан I класе Вучко Игњатовић бива теже рањен и заробљен. Са њим у групи је било 15 официра и војника из Ваљевског краја. Као рањеног заробљеника, Немци га смештају у болницу у Поп Лукиној улици, иза чије ограде су се налазил четири куће породице Игњатовић, са окућницом од 50 ари, која се простирала на две улице. Како је рана била тежа, Вучков опоравак трајао је преко месец и по дана. Рођени ваљевац и познат у својој средини, Вучко је познавао особље ваљевске болнице, па му мединцске сестре, на његов захтев, набављају немачку официрску униформу, уз помоћ које јеног раног јутра напушта болницу и одлази да се скрива по кућама пријатеља и рођака. Главна веза тада пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, преко које су слани добровољци из Ваљева у његове јединице на Равну Гору био је адвокат Света Протић, солунски ратник. Преко те везе, након више од месец дана скривања на Равну Гору стиже и капетан I класе Вучко Игњатовић. Са капетаном Селимиром Поповићем и још једним Ваљевским официром из града се извукао запрежним колима која су натоварена сеном, уз велику срећу прошавши немачке контроле које су бајонетима проверавале садржину товара. Нико од тројице Ваљеваца није пронађен и сви се јављају пуковнику Михаиловићу августа 1941. године.

Знајући добро војне и људске карактеристике капетана Игњатовића, а имајући проблема у пожешком крају пуковник Дража Михаиловић поставља Вучка Игњатовића на место команданта Пожешког Четничког Одреда ЈВуО, са речима: „на љуту рану љут лек“. Вучко Игњатовић брзо консолидује редове пожежана, постављајући себи за начелника штаба доташњег команданта капетана Милоша Глишића. Вучко Игњатовић јавно захтева од свих команданата да се према комунистима поступа на основу принципа реципроцитета, да се према њима развије однос, онакав какав они сами имају према националним снагама. Овај став капетана Игњатовића произашао је после 21. септембра, када у потпуно празно и небрањено Ужице улазе комунистичке јединице, прво пљачкају трезор банке, па тек после заузимају фабрику оружја из које нешаљу оружје и муницију Равногорцима који се се под командом Игњатовића боре за улазак у Пожегу, већ 24. септембра нападају на Пожегу, коју капетан Вучко Игњатовић враћа у руке ЈВуО 4. октобра 1941. године. Осокољени стварањем своје совијетске творевине у Ужицу, комунисти покушавају напад и 6. октобра, али бивају поражени и одбијени. По комунистиком упаду у Ужице, пуковник Михаиловић, на основу споразума, са вођом комунистичких паравојних формација Јосипом Брозом, од 19. септембра, постигнутим у Струганику, на договор о даљем раду у Ужице шаље капетана Милоша Глишића, кога комунисти заробљавају у селу Горобиљу, а он успева да побегне тек по паду Ужица и врати се на место начелника штаба Пожешког Четничког Одреда. Како је снабдевање муницијом било у рукама комуниста, Пожешки Четнички Оред ЈВуО се повлачи из Пожеге, у коју улазе Немачке трупе које су надирале од Шапца и Ваљева. Док се четници боре за Пожегу, Броз спрема себи одступницу, жртвујући на Кадињачи свој Раднички батаљаон, састављен искључиво од Срба, како би спасао себе и свој Врховни штаб после крвавог пљачкашког пира у Ужицу. Пуковник Михаиловић, који се борио на ваљевском фронту, прима у свом штабу у Брајићима, Броза на састанак, са темом коју је изазвала Немачка контраофанзива.

Два догађаја, везана за тај састанак, вечно ће обележити биографију Вучка Игњатовића. Првог дана састанка, где је требало наћи излаз из новонастале тешке ситуације, када Немци већ успостављају своју доктрину одмазде 100 Срба за једног убијеног Немца, а 50 за рањеног, Броз као свој главни захтев тражи уклањање три Михаиловићева највернија официра: Вучка Игњатовића, команданта Пожешког одреда, Филипа Ајдачића, команданта Црногорское бригаде и Милутина Јанковића, команданта Драгачевске бригаде. Капетан Игњатовић од почетка није наседао на комунистичке преваре, док су Ајдачић и Јанковић, као припадници предратне жандармерије добро знали о каквим се злочинцима и издајницима ради, а њихове паравојне снаге настале су из партије која је у време Краљевине Југославије била забрањена због своје терористичке и антидржавне делатности. Од свих питања која је ситуација наметала, најбитнија су му била кадровска решења међу Равногорским официрима који су унапред прозрели његове намере и знали с ким имају посла. На жалост пуковник Михаиловић није имао на уму да преко пута себе има некадашњег аустругарског каплара са 15 датума рођења и 16 верзија о избору за генералног секретара ЦК КПЈ у својој биографији и човека који је своје две жене денунцирао шефовима НКВД-а, како би их се ослободио. Као суверен човек и частан српски официр, пуковник Михаиловић одбија тај ултиматум, а Брозу, који остаје да преноћи у његовом штабу даје своју официрску реч, гарантујући њему и његовим људима потпуну безбедност. Реч српског официра и српског домаћина била је највећа светиња.

Не знајући за дату реч пуковника Михаиловића Брозу, Вучко Игњатовић, наређује минирање моста на Скрапежу, који се налази на изласку из Пожеге и поставља два митраљеска гнезда као заседу комунистичком вођи и његовим пратиоцима, да са њима заврши једном за свагда. Комунисти, који су се кретали путем са неколико аутомобила упадају у заседу, а Јосипа Броза, Милоша Минића, Митра Бакића, Сретена Жујовића и Миладу Рајтер, војници спроводе у команду капетана Игњатовића и затварају у помоћне просторије дворишта у којој је била команда Пожешког Четничког Одреда. Та група представљала је у то доба змијско легло овог зликовачког покрета. О овој Игњатовићевој акцији пуковника Михаиловића телефоном обавештава капетан Милош Глишић, након чега од Чича Дражиног гласа грми Равна Гора. Помислио је главнокоманујући ЈВуО да је његова официрска част доведена у питање и претио најстрожом казном једном од својих највернијих официра, ни не сањајући да тиме спречава, како своју личну трагедију, тако и несрећу читавог народа. У телефонском разговору пуковник Михаиловић наређује капетану Игњатовићу да одмах пусти комунисте и уклони све заседе. Дата реч команданта се мора поштовати попут највеће светиње, али Вучко неверујући више ником, тражи писмено наређење за пуштање онога који је на крају рата главу свог противника посматрао као трофеј. Међу њима је је био и онај који је у улози тужиоца, главе дошао оном који му је овом приликом спасао главу поштујући своју част и дату реч српског официра. Истог дана са Равне Горе на мотору марке Циндап стиже наредник Фрањо Сеничар са писмом пуковника Драже Михаиловића капетану Игњатовићу, који без поговора извршава наређење свог предпостављеног, али код ова два српска официра ће до краја живота остати жал због пуштањем највећег српског крвника, да слободно и уз пратњу Равногорских официра напусти Пожегу. Време ће показати да је то била последња прилика да се током рата Равногорски покрет реши свог највећег противника, и засигурно у неповрат измени ток историје који је Српском народу и држави донео највећа страдања током свог постојања.

Истог дана, када Вучко Игњатовић пушта комунисте из подрума, комунистичка банда у селу Глумач убија жандармеријског пуковника Марка Олујевића, након тога војници капетана Игњатовића заустављају воз којим комунистички бандити износе муницију из Ужица и после наредбе вођи комуниста Милану Благојевићу, да преда садржину товара, коју овај одбија, ликвидирају Благојевића, а Вучко Игњатовић остале комунистичке борце, разоружане пушта кућама. Овај моменат Вучкове биографије најбоље осликава његов човекољубиви, грађански и патриотски карактер, који му није дао да учествује у братоубилачком рату, пуштајући несрећне сународнике заведене од стране комуниста, кућама. Такође његов карактер бескомпромисног српског официра није могао трпи издају сопственог народа, па је комунистички руководилац Милан Благојевић главом платио своје деловање против националних снага, које свакако треба сматрати националном издајом.

За Вучка Игњатовића везује се и прва велика битка са комунистичким паравојним бандама. Он са својим Одредом у ноћи између 2. и 3. новембра креће у напад на тзв. Ужичку републику. Комунисти, добро снабдевени муницијом из ужичке фабрике концентришу све своје снаге и на брду Трешњици одбијају напад Пожешког Четниког одреда. Остајући готово без муниције и подршке других јединица ЈВуО, капетан Игњатовић у подне 3. новембра наређује повлачење, како не би дошло до озбиљнијих губитака, а до тада је погинуло око 40 четника, који су сахрањени крај пута на Трешњици. Од када је ступио на Равну Гору, августа 1941. године, па до јуна 1942. Вучко Игњатовић је водио укупно 40 борби против комунистичких банди. Чим би се указала и најмања прилика, тукао их је где год је стигао. Остала је забележен његов разговор са, тада пуковником, Дражом Михаиловићем где Вучко говори: Морамо почупати тај кукољ док не наџигља, у противном тај ће нас кукољ сутра загушити.

Од новембра 1941. године реализује се једна сарадња која и дан данас остаје забрањени и оспоравани део српске историје чији је један од првих учесника био Вучко Игњатовић. Тада почиње тајна сарадња између председника окупационе владе Милана Ђ. Недића и покрета Драже Михаиловића. Почетак ове сарадње означен је помирењем жандармеријског пуковника Милана Калабића са својим сином, командантом Горске краљеве гарде ЈВуО, тада капетаном Николом Калабићем. Пре њиховог састанка у Љигу, јединице пуковника Михаиловића остају без муниције. Први који је затражио попуну у муницији је био Вучко Игњатовић, а затим су уследили исти захтеви Драгослава Рачића и мајора Војислава Пантелића. Немачке опрације „долина Западне Мораве“ и „операција Михаиловић“ усмерена директно ка Равној Гори, оставиле су Равногорце без муниције, као и неиспуњена обећања савезника, које је први искусио Драгослав Рачић, када после напада на Шабац не добија ни метак од обећане испоруке Енглеза. Тада у помоћ стижу осам камиона муниције, које на Равну Гору довози један од Недићевих команданата Милан Калабић. Иако је јавно прети пре тога да ће сина Николу лично својим рукама убити, због личних размирица, старији Калабић превазилази личну ситуацију и ставља се у службу Равногорског покрета пуковника Михаиловића.

У наставку сарадње ђенерала Недића и Драже Михаиловића долази до легализације равногорских одреда под окриљем Недићевих формација и команде пуковника Михаиловића. Легализовано је 5 одреда, први је био одред којим је командовао Предраг Раковић, у Чачку, а други је био Пожешки четнички одред под командом Вучка Игњатовића. Легализацију својих једница су обавили и поручник Синиша Оцокољић Пазарац у Жагубици и капетан Будимир Илић – Будимир Церски у Коцељеви. Те легализоване јединице су проглашене за самосталне одреде. Легализовани Пожешки Четнички Одред се састојао из 9 батаљона, са јаком штабном четом и ескадроном коњице. По протеривању комуниста из Србије на крају 1941. године ова јединица запоседа Златар и околину и стационира се у Новој Вароши. По заузимању терена Старе Рашке од председника владе, ђенерала Милана Ђ. Недића стиже капетану Игњатовићу уз позив за долазак у Београд и телеграм следећег садржаја:

„Вама и Вашим херојима, који су у овој страховитој зими Нову Варош заузелии српско име и српство прославили свака част и хвала у име Отаџбине. Стара Рашка је колевка српства и Ви сте достојни потомци славних предака.“.

Као легализовани командант, званично на служби „код Недића“, а заправо под командом Михаиловића, Вучко Игњатовић изазива сумњу и подозрење од Немаца, који у његову близину шаљу неколико својих агената, као и један број Љотићевих Збораша. Исто су учинили и генералу Недићу, коме су у Влади поставили неколико министара из странке Димитрија Љотића, која је од почетка рата отворено стала уз окупациону силу. Та ствар је ишла дотле да је други рангу официр Збора пуковник Милош Масаловић био постављен за Недићевог шефа кабинета, а први официр љотићеваца генерал Коста Мушицки био је на месту Команданта Српског добровољачког корпуса. Апсурдно је да партијска војна формација југословенски настројеног Збора, стављеног под законску забрану 1940. године, носи име српских добровољаца, а да команданту те јединице, након четири године, суде у истом процесу са генералом Драгољубом Михаиловићем, са којим је све време водио беспоштедну борбу.

У време командовања Новом Вароши Вучко Игњатовић је унапређен у чин мајора, и то и од стране Краљевске Владе у Лондону и од стране ђенерала Милана Недића. После пријема код ђенерала Недића у Београду, сада мајор Вучко Игњатовић, сем са новим еполетама, у Нову Варош стиже аутомобилом марке Опел, поклоном ђенерала Недића, са којим је мајор Игњатовић лично управљајући, избавио многе српске породице са севера Црне Горе, где су од Бадње вечери 1942. по преласку комуниста почела њихова зверства, која су сами назвали „пасја гробља“. Једна од тих породица била је породица капетана Николе Бојовића, чију је жену са четворо деце Вучко превезао у околину Чачка.

После немачке офанзиве у пролеће 1942. Врховна команда, са ђенералом Драгољубом Дражом михаиловићем на челу, морала је д напути Србију. Пребацујући се са терена на терен, стижу до Златара, где пребацивање у Италијанску окупациону зону, на север Црне Горе организује мајор Вучко Игњатовић. Као командант граничне јединице, легализоване од стране генерала Недића, Игњатовић је успоставио контакте са Италијанским командним кадром, па генерала Михаиловића, прерушеног у новинара са фотоапаратом око врата, безбедно пребацује у Црну Гору.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:26:30

При преласку ка Црној Гори, део Врховне Команде остаје неколико дана на теренима Златара где се 20. маја 1942. догодио један инцидент, који је остао, до скора, недовољно описан и објашњен. Наиме, када је ђенерал Михаиловић са пратњом стигао на Златар, направио је кратак предах, како би са официрима направио план даљих операција. У световању су учествовали, поред ђенерала Драже Михаиловића и Никола Калабић, Захарија Остојић, Мирко Лалатовић, Милош Глишић и Вучко Игњатовић. Када је саветовање завршено, генерал Михаиловић је рекао: „Слободни сте!“ и сви официру су у знак поздрава стали у став „мирно“. Мајор Игњатовић је носио немачки аутомат калибра 9 мм са продужним кундаком. Како је нагло стао у став, Вучков аутомат је кундаком ударио у земљу и опалио. Један метак је испаљен и погађа ђенерала Михаиловића по упртачу, окрзнувши му леву руку. Реаговао је Никола Калабић, потежући свој аутомат на мајора Игњатовића, али је целу ситуацију разрешио сам ђенерал Михаловић, рекавши: „ Видиш ли Никола да је то нехат.“ Вучко одмах седа у раније поменутог Опела и довози лекара из команде Нове Вароши, који констатује плитку и безопасну рану.

У Новој Вароши Вучко добија и радосну вест, да му је жена Радмила 10. јуна у Ваљеву донела на свет сина. Уз објаву стиже у Ваљево да види сина 18. јуна, рекавши да ће доћи поново за неколико дана, како био крстили дете. На жалост том догађају он никад неће присуствовати. Мајор Вучко Игњатовић се истог дана враћа за Нову Варош. Седиште његове команде је било у самом центру места, а одсео је у кући свештеника Јевстаија Караматијевића, која се налазила тачно преко пута. Поп Јевстатије и његи синови су припадала комунистичкој страни, и били у њиховим паравојним јединицама, а један од његових синова је познати комунистички сликар Пиво Караматијевић. У кући Караматијевиће није било мушких глава, већ само попадија Јефимија и њена двадесетогодишња кћерка Бранка. О мајору Вучку Игњатовићу је у Новој Вароши бринуо његов верни пратилац Милутин Јоковић, прост војник из села Милићево код Ариља. Он му је и пронашао смештај у овој комунистичкој кући, коју су напустиле све мушке главе. Упитан од попадије Јефимије, одмах по доласку у кућу, зашто наш народ доживљава такву трагедију и ко изазива братобуилачку борбу, Вучко одговара: „Зар ту треба нека филозофија? Кад су се и свештеници бацили блатом на Христа, што Вас чуди одкуда све тако?“ Не знајући у чију је кућу дошао, Вучко наставља: „ Ево, Ви сигурно познајете пароха Јевстатија Караматијевића, који је са синовима кренуо с комунистима, и шта на све то кажете? Попадија одговара: „ Ја сам несрећна супруга тога, како кажете злогласног свештеника, а ово је моја кћерка Бранка, и несрећна кћерка његова.“ Уз попадију Јефимију живеле су још и њена кћерка Бранка и сестра Савка чији је муж такође приступио комунистима. Након овог првог разговора Вучко, као командант места узима несрећне жене у своју заштиту. По повратку из Београда, када је унапређен у чин мајора, Вучко је договорио са председником општине Нова Варош да попадија Јефимија, као привремена учитељица добија накнаду за рад у школи, за који није плаћана шест месеци, као припадник комунистичке породице. Овакви примери филантропије нису примећени на супротној страни. Није позната њихова улога у догађу од 26. јуна 1942. али остаје из овог доба опис Бранке Караматијевић, који на најсликовитији начин описује мајора Вучка Игњатовића: „ Игњатовић је био врло маркантан човек, готово робустан. Уливао је страх иако је био леп мушкарац. Имао је једну кћерку и био на путу да добије и друго дете... Једне вечери је био као опијен. Гледао је у заносу у даљину и рецитовао Дучића и његову песму о принцези...“ :

Јован Дучић

МАЛА ПРИНЦЕЗА
Мала принцеза,
чије су косе имале боју месечеве светлости,
чији је поглед био модар,
и чији је глас имао мирис жутих ружа,
мала принцеза је уморна од живота,
и она је тужна.
Она је на својим широким мраморним терацама над морем,
поред огромних ваза у којима су мирно умирале њезине кризантеме,
плакала крадомице у дуге мутне вечери.
Нејасна носталгија и неизвесна туга умарале су њену крв и њено тело,
који су били исти као крв и тело у љиљана.
И у топле ноћи, када је ваздух пун златне звездане прашине,
и док на мрачним зидовима спавају мирни паунови,
и када сви цветови отварају своја срца,
отварало се исрце мале принцезе.
Зато су те ноћи биле тако пуне туге и топлоте.
А када је умрла, нечујно и спокојно, као што су поумирале њезине кризантеме, дуго су са катедрале певала стара звона.
Гласови тих звона били су мирни и свечани
као гласови давно помрлих свештеника.

Неколико дана пре тог датума, шеф Гестапоа за Србију, генерал Мајснер издаје наредбу пуковнику СДК Милошу Масаловићу да се ликвидира мајор Вучко Игњатовић, јер је Гестапо дошао до сазнања да је мајор Игњатовић и даље под командом ђенерала Михаиловића и да је његова „легализација“ заправо само маска за немачке окупационе снаге. Пуковник Масаловић тај задатак поверава Милојку Ђурићу из села Вране код Ариља, који ангажује свог рођеног брата Радојка, потпоручника убаченог у једницу којом је командовао мајор Игњатовић. Он је чак командовао 1. батаљоном. Њему су помагали капетан Славко Илић, потпоручник Манојло Радуловић и наредник Милутин Лазовић. Атентатори су мајора Игњатовића чекали у његовој канцеларији, а један војник је послат у кућу Караматијевића да позове хитно Вучка на телефон. Ушавши у своју канцеларију вероватно је видео шта му се спрема и успео је да извуче револвер из фотроле, али га је рафалом први пресеко Радуловић, а затим и остали саучесници у атентату. О томе сведочи и фотографија на којој се види беживотно тело мајора Игњатовића са откопчаном футролором и извађеним револвером. Као потврда, да је мајор Игњатовић убијен по наређењу Немаца, говори и чињеница да су испред Нове Вароши у време атентата стајали немачки тенковии пешадија, који по извршеном атентату улазе и заузимају град без борбе. Сутрадан је организован испраћај тела мајора Игњатовића из Нове Вароши коме су присуствали скоро сви грађани овог места, и Срби и Муслимани.

Тело мајора Вучка Игњатовића довезено је у његово родно Ваљево на Видовдан 1942. У цркви Покрова Пресвете Богородице било је изложено до 29. јуна. Уз бденије, у мимоходу су се Ваљевци опростили од свог витешког суграђанина.

Сахрана је обављена 29. јуна на Новом ваљевском гробљу, уз све војне, грађанске и верске почасти. Саслуживала су три свештеника са ваљевским протом Ташићем на челу. Поворка је кренула од ваљевске од цркве пут Новог гробља, а ковчег са телом мученика мајора Вучка Игњатовића носили су његови војници.

После опела прочитан је један од најупечатљивијих некролага, који је писао мајор Милорад Пешић, а прочитао га Вучков лични пријатељ, саборац и суграђанин Манојло Кораћ:
СРБСКИ НАРОДЕ
26. Јуна 1942. Године у 15 часова, трагично је изгубио живот храбри командант Пожешког Четничког Одреда, дични син Србског Рода, артиљеријски мајор Вучко Игњатовић !
У време кад су се над васколиким Србством наднел црни облаци који су запретили да униште све што макар и име Србско носи,, мало је било оних који су се усправили и стали на браник свога рода ! Били су то, тада само најбољи од најбољих ! Али, чак ни међу њима није било таквог јунака, таквог Србина, таквог Човека, какав је био мајор Вучко Игњатовић !!!
Прожет неограниченом личном храброшћу и не мањом љубављу за свој Србски род, устао је ОН, као успавани див, против две најстрашније немани у историји – црвене и црне – које које су истовремено зинуле на на све што макар и име Србко носи !
У многим биткама, и ван њих, Он је увек био први међу својим храбрим саборцима. Први у борби, први у Добру, никад у злу, био је, и остаће, звезда водиља сваком Србину ! Див-јунак од Пожеге, Ужица, Рудника, и многих других битака, а изнад свега из битке на Трешњици, где где сам, јуришајући ИСПРЕД шитавог свог одреда, са голим пиштољем у руци кличе: „ЗА МНОМ БРАЋО . НЕМА СМРТИ БЕЗ СУДЊЕГА ДАНА“ ! Након рањавања на Руднику, још неопорављен, хита натрг својим храбрим саборцима и са неуспоредивом храброшћу и енергијом успева да извуче Нову Варош из разјапљене чељусти црвене немани !
Див, који није пао у киши куршума, мучки и кукавички је УМОРЕН од четворице црних и црвених издајника убачених у Одред ! Није Му била остављена ни најмања шанса: Сам, неспреман на издају, у тесној канцеларији свог штаба, само са неизвученим пиштољем за појасом, против ЧЕТИРИ ИЗДАЈНИЧКЕ МАШИНКЕ !
НЕКА ПРОКЛЕТСТВО ВАСКОЛИКОГ СРБСТВА ПАДНЕ НА ОВЕ ИЗРОДЕ СРБСКЕ, КОЈИ УЧИНИШЕ ОВО ГНУСНО НЕДЕЛО, ДО ДВЕ ХИЉАДЕ ДВЕСТАДВАДЕСЕТОГ КОЛЕНА ЊИХОВОГ, И НЕКА ИМ ДУШЕ НИ ПОСЛЕ СМРТИ НЕ НАЂУ СМИРАЈА !
Млади херој Вучко Игњатовић није више са нама али ОН није мртав ! Живи и вешно ће живети у у души и у крви сваког часног Србина ! Живеће докле год постоји Србство за које се борио и за које даде свој млади живот ! ЖИВЕЋЕ ДОК ЖИВИ ИМЕ СРБИНОВО ! ЖИВЕЋЕ ДОК ЖИВИ И ЈЕДНА СРБСКА ДУША !
СРБСКИ НАРОДЕ ! Нека ти пример мајора Вучка Игњатовића буде узор како се несебично служи своме народу и својој држави – НЕКА СВАКИ ТВОЈ СИН БУДЕ ХЕРОЈ ВУЧКО ИГЊАТОВИЋ !!!
СРБСКИ НАРОДЕ !Напајај се херојством и духом једног од својих најбољих синова 1 Напајај се Његовим примером као што си се вековима напајао херојством Милоша Обилића !
Као што си надахнут великим Милошевим делом сачувао све своје – Име, Језик, Веру кроз страшно петовековно робство, тако се надахњуј светим мајора Игњатовића и бићеш бесмртан ! КАО ШТО ЈЕ БЕСМРТАН ОН !
Божије је провиђење да да херој Вучко Игњатовић полази на нсвој Вечни Пут данас, на Видов-Дан петстопедесет и три године од дана, када Обилић извршивши своје свето дело, предаде душу Створитељу !
СРБСКИ НАРОДЕ !Молећи се Богу за спас Србства, немој заборавити да поменеш име хероја-мученика Вучка Игњатовића !
ВУЧКО !Благо мајци која те је родила !
ЈУНАЧКА МАЈКО !Не пусти сузу ! Буди поносна јер си родила онога који у Србству никада умрети неће !
ПОНОСНЕ СЕСТРЕ !Не пустите сузу ! поносите се јер сте сестре Див-Јунака!
НЕЖНА СУПРУГО !Не пусти сузу ! Ти ниси изгубила Вучка ! Нови Србски лав ти у колевци спава !
НЕКРШТЕНИ ЈУНАЧКИ СИНЕ – ЛАВЧЕ СРБСКО !Твој отац није мртав ! У ТЕБИ ЖИВИ ! Ти си залог његовог вечног живота ! БУДИ ГА ДОСТОЈАН !
ДУШМАНИ СРБСКИ !Немојте ликовати ! У СВАКОМ СРБИНУ ДАНАС ЖИВИ ПО ЈЕДАН ВУЧКО !СЛАВА НЕУМРЛОМ ХЕРОЈУ И МУЧЕНИКУ ЗА ДОБРО И СПАСЕЊЕ СРБСКОГ РОДА ВИТЕШКОМ КОМАНДАНТУ
ПОЖЕШКОГ ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА МАЈОРУ ВУЧКУ ИГЊАТОВИЋУ !
ДРАГИ НАШ ВУЧКО !НЕКА ТИ ЈЕ ЛАКА СРБСКА ЗЕМЉА КОЈА ТЕ ЈЕ ИЗНЕРИЛА !
ВЕЧНО ТИ ЗАХВАЛНО СРБСТВО ! Видовдан 1942. година
за команданта Санџачког Корпуса Југословенске Војске у Отаџбини: мајор Милорад Пешић ср
Ове речи изговорена на дан сахране мајора Вучка Игњатовића, умножене су и јавно читане у многим православним храмовима широм Србије и пред свим јединицама ЈВуО.
Када је вођен на губилиште из шабачког затвора, Троношки игуман Георгије Џиџа Бојић, пре него што је запевао песму Од Тополе, па до Равне Горе, са чијим стиховима на уснама је и издахнуо под кмунистичким маљем, узвикнуо је осталим заробљеним Равногорцима: „Браћо осветите ме!!!“ До извршења Џиџиног амнета још није дошло али ево како скончавају налогодавци ликвидације мајора Вучка Игњатовића: На дан убиства мајора Игњатовића у Чачку, у команду Гестапоа, код мајора Фликеа долази рашчињени свештеник Љотићевац Булић, да му радосно јави да мајора Игњатовића више нема. Овоме је присуствовао и сам капетан Предраг Раковић, који као лични пријатељ покојног Вучка, истог тренутка јавља ту вест даље, па са Равне Горе сутрадан стиже поручник Крста Кљајић са потпоручником, учитељем Рајком Крсмановићем из Горњих Брђана код Горњег Милановца и морнаричким поднаредником Светозаром Филиповићем из Брежђа. Крста Кљајић на Чачанској пијаци истог дана ликвидира распопа Булића, тако што се сагиње да пољуби Булића у руки и остављајући нож заривен у његово тело и нетрагом нестаје са Чачанске пијаце, предходно узвикнувши: Људи, убише Немца!
Љотићевог пуковника Милоша Масаловића, 6 марта 1944. у Београду у Рајићевој улици ликвидирају командоси команданта Београдске групе корпуса пуковника Александра Саше Михаиловића, вође Српских командоса.
Командант Гестапоа за Србију, СС генерал Август Мајснер убијен је 1946. након судског процеса у Београду, пошто је предходно ухапшен приликом повлачења и бекства из Србије 1945. године.

Тадашњим браниоцима Српства њихови команданти нису морали остављати аманет, али на рају рата дат, аманет Георгија Џиџе Бојића, остаје да сачека одлуку Свевишњег Творца.
Дело мајора Вучка Игњатовића не сме пасти у заборав српског народа, као ни његов гроб на ваљевском Новом гробљу. Иако ове године на њему неће бити цвећа, воштаница и мириса тамјана, то место треба да постане светионик српском народу. Из те баште треба да ничу нови српски јунаци и витези. Да је мајор Вучко Игњатовић остварио свој наум од 26 октобра 1941. ток историје, сигурно би био другачији. Какав би био нећемо никад сазнати, јер историја као наука не познаје категорију предпоставки. Историја познаје човека, Србина, јунака, официра, господина, мајора Вучка Игњатовића за кога је част команданта светиња, која се мора поштовати по сваку цену. Прихватајући наређење да пређе у „легализоване“ јединице мајор Игњатовић је испуњавао и главну девизу ђенерала Милана Недића: „Данас је највећи Србин, онај ко спасе највише Српских глава!“

Мајор Вучко С. Игњатовић, својим делом постао је један највећих Срба!
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:26:44

Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:27:12

Ладно моја два претка на википедији

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D1%80_%D0%93%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%86

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%93%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%86

Др Милорад Гођевац (рођен 1. марта 1860. године, у Ваљеву, Кнежевина Србија - умро 1933. године у Београду, Краљевина Југославија), био је лекар и национални радник, покретач и организатор српске четничке акције.

Три века већ у Ваљеву 8-)
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:27:34

Мој прадеда Страхиња Лаушевић редни број 36.
http://www.valjevo.rs/?st=168
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Теле
Admin
avatar

Broj poruka : 1121

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Fri 7 Dec - 17:27:48

Питомац-каплар Живојин Мишић са својим старијим братом, капетаном II класе Лазаром Мишићем.



и још једна

Назад на врх Go down
Погледај профил корисника http://narandzastoplavi.serbianforum.info
Уметник_236

avatar

Broj poruka : 668
Lokacija : IN BASSO A SINISTRA!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Mon 22 Sep - 22:05:28

Мост код економске на Љубостињи 1981.  Very Happy  десно је Даничићева ваљда..


поглед са тог истог моста..


Ваљево 1962.



Кинеска амбасада Cool и сада стари анзив улице..


Базен на Пећини Shocked 1957.

https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/t31.0-8/10659059_530898980387358_7774680303400810307_o.jpg
https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/t31.0-8/10669246_530978043712785_3789899532774648652_o.jpg

Некадашња касарна Петог Пешадијског Пука краља Милана, њена позиција..





опет 62.


1964.


Баирско гробље 1860 - 1948



1923.

Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Лама

avatar

Broj poruka : 829
Lokacija : Нервно Б

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Tue 23 Sep - 1:06:55

Па овај исти дрвени мост се држао до релативно скоро, сећам се да сам прескакао рупе од поломљених даски, срећа да нико ту није озбиљније настрадао Very Happy
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
прти фор лајф

avatar

Broj poruka : 1327
Godina : 31
Lokacija : подножје лудог брда

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Tue 23 Sep - 1:34:45

Тај фазон, био је ту до пре 12 година отприлике. Laughing
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Уметник_236

avatar

Broj poruka : 668
Lokacija : IN BASSO A SINISTRA!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Tue 23 Sep - 10:02:42

До пре 10 највише.. ја сам ту и пропао једном приликом Laughing и то стајао на делу места где није било оштећења.. само ето у том тренутку пропао је подамном.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Уметник_236

avatar

Broj poruka : 668
Lokacija : IN BASSO A SINISTRA!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Wed 24 Sep - 13:56:16

1964. или 1967.

Француска влада је 1918. донираал Ваљеву монтажну бараку за потребе болнице. Била је постављена на месту где је сада "Болеро"
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Уметник_236

avatar

Broj poruka : 668
Lokacija : IN BASSO A SINISTRA!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Wed 22 Oct - 22:22:27

24.06.1941. Прва прослава Славе Града Ваљева, Друге Тројице. Између осталог ту се појавио и четнички дефиле!

Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Уметник_236

avatar

Broj poruka : 668
Lokacija : IN BASSO A SINISTRA!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Thu 27 Nov - 18:17:39



Аустријанци код сада већ старе железничке.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Лама

avatar

Broj poruka : 829
Lokacija : Нервно Б

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Thu 4 Dec - 20:21:52



Аеородром у Дивцима 1959.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Боди Бонд

avatar

Broj poruka : 930
Godina : 30
Lokacija : Брдашце

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Sun 7 Dec - 15:35:28

Велики знак питања да ли су Дивци у питању..
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Фанатик236

avatar

Broj poruka : 493
Godina : 27
Lokacija : Венус бар!

ПорукаНаслов: Re: Историја града   Sun 7 Dec - 16:04:52

ма какви црни Дивци!
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: Историја града   

Назад на врх Go down
 
Историја града
Назад на врх 
Страна 1 of 2Иди на страну : 1, 2  Next

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
Раднички Ваљево :: Теладија :: Србија и Свет :: Ваљево-
Скочи на: